aaaaa

1. "A sada, gle, podruguju se mnome ljudi po ljetima mlaði od mene kojih oce ne bih bio metnuo ni s ovèarskim psima stada svojega.

2. Ta što æe mi jakost ruku njihovih kad im muževna ponestane snaga ispijena glaðu i oskudicom.

3. Glodali su u pustinji korijenje i èestar opustjelih ruševina.

4. Lobodu su i s grmlja lišæe brali, kao kruh jeli korijenje žukino.

5. Od društva ljudskog oni su prognani, za njima vièu k'o za lopovima.

6. Živjeli su po strašnim jarugama, po spiljama i u raspuklinama.

7. Urlik im se iz šikarja dizao; po trnjacima ležahu stisnuti.

8. Sinovi bezvrijednih, soj bezimenih, bièevima su iz zemlje prognani.

9. Rugalicom sam postao takvima i njima sada služim kao prièa!

10. Gnušaju me se i bježe od mene, ne ustežu se pljunut' mi u lice.

11. I jer On luk mi slomi i satrije me, iz usta svojih izbaciše uzdu.

12. S desne moje strane rulja ustaje, noge moje u bijeg oni tjeraju, put propasti prema meni nasiplju.

13. Stazu mi ruše da bi me satrli, napadaju i ne brani im nitko,

14. prolomom oni širokim naviru i kotrljaju se poput oluje.

15. Strahote sve se okreæu na mene, mojeg ugleda kao vjetra nesta, poput oblaka išèeznu spasenje.

16. Duša se moja rasipa u meni, dani nevolje na me se srušili.

17. Noæu probada bolest kosti moje, ne poèivaju boli što me gloðu.

18. Muka mi je i halju nagrdila i stegla me k'o ovratnik odjeæe.

19. U blato me je oborila dolje, gle, postao sam k'o prah i pepeo.

20. K Tebi vièem, al' Ti ne odgovaraš; pred Tobom stojim, al' Ti i ne mariš.

21. Prema meni postao si okrutan; rukom preteškom na me se obaraš.

22. U vihor me dižeš, nosiš me njime, u vrtlogu me olujnom kovitlaš.

23. Da, znadem da si me smrti predao, saborištu zajednièkom svih živih.

24. Al' ne pruža li ruku utopljenik, ne vièe li kad padne u nevolju?

25. Ne zaplakah li nad nevoljnicima, ne sažalje mi duša siromaha?

26. Sreæi se nadah, a doðe nesreæa; svjetlost èekah, a gle, zavi me tama.

27. Utroba vri u meni bez prestanka, svaki dan nove patnje mi donosi.

28. Smrknut idem, al' nitko me ne tješi; ustajem u zboru - da bih kriknuo.

29. Sa šakalima sam se zbratimio i nojevima postao sam drugom.

30. Na meni sva je koža pocrnjela, i kosti mi je sažgala ognjica.

31. Tužaljka mi je ugodila harfu, svirala mi glas narikaèa ima.




“Quanto maiores forem os dons, maior deve ser sua humildade, lembrando de que tudo lhe foi dado como empréstimo.” São Padre Pio de Pietrelcina