aaaaa

1. Velika se vika digla meðu ljudima i ženama protiv njihove braæe Židova.

2. Jedni su govorili: "Zalažemo svoje sinove i kæeri da bismo mogli nabaviti pšenice te jesti i živjeti."

3. Drugi su govorili: "Zalažemo svoja polja, vinograde svoje i kuæe svoje da bismo mogli nabaviti pšenice za vrijeme gladi."

4. Drugi su opet govorili: "Moramo uzaimati novac na polja svoja i vinograde da bismo mogli isplatiti kraljeve namete.

5. Tijelo je naše kao tijelo braæe naše, sinovi su naši kao i njihovi, a mi moramo predavati u ropstvo svoje sinove i kæeri; meðu našim kæerima neke su veæ robinje! A mi ne možemo ništa jer polja naša i vinograde drže drugi."

6. Razljutio sam se veoma kad sam èuo njihovu viku i te rijeèi.

7. Pošto sam u sebi promislio, prekorio sam velikaše i odliènike rijeèima: "Vi nameæete teret svojoj braæi!" I sazvao sam protiv njih velik zbor.

8. I rekao sam: "Mi smo, koliko smo mogli, otkupili svoju židovsku braæu koja bijahu prodana poganima. A sada vi prodajete svoju braæu da bismo ih otkupili!" Svi su šutjeli i nitko nije odgovorio.

9. Nastavio sam: "Nije dobro to što èinite. Ne treba li da hodite u strahu Boga našega da se tako uklonimo ruglu neprijateljskih naroda?

10. I ja, i moja braæa, i moji momci davali smo im novaca i žita. Ali smo im dug oprostili.

11. Vratite im i vi još danas njihova polja, vinograde, maslinike i kuæe njihove i oprostite im postotak u novcu, u žitu, u vinu, u ulju, što ste im ga nametnuli."

12. A oni odgovoriše: "Vratit æemo; neæemo od njih ništa tražiti. Uèinit æemo kako si rekao." Tada pozvah sveæenike i naredih neka se zakunu da æe uèiniti kako su obeæali.

13. Zatim istresoh skute svoje odjeæe govoreæi: "Neka Bog ovako istrese iz vlastite kuæe i imanja svakog èovjeka koji se ne bude držao ovog obeæanja! Tako bio istresen i ispražnjen!" A sav zbor odgovori "Amen!" hvaleæi Jahvu. I narod je uèinio prema ovom dogovoru.

14. I od dana kad mi je kralj naredio da budem upravitelj u zemlji Judinoj, od dvadesete do trideset i druge godine kraljevanja Artakserksa, za dvanaest godina ja i moja braæa nismo nikada jeli upraviteljskog kruha.

15. Ali prijašnji upravitelji, moji prethodnici, ugnjetavahu narod: svakoga su dana od njega uzimali èetrdeset šekela srebra za kruh; i njihove su sluge ugnjetavale narod. A ja nisam nikada tako èinio, zbog straha Božjega.

16. Èak sam se jednako držao posla oko zida i nisam kupio ni jedne njive! Svi su moji momci bili ondje okupljeni na poslu.

17. Za mojim su stolom jeli Židovi i odliènici, njih stotinu i pedeset na broju, osim onih koji su k nama dolazili iz okolnih naroda.

18. Svakoga se dana o mom trošku pripremalo jedno goveèe, šest biranih ovaca i peradi; svakih deset dana donosilo se obilje vina za sve. A opet nisam nikada tražio upraviteljskog poreza na kruh, jer je narod veæ bio teško optereæen.

19. Spomeni se, Bože moj, za moje dobro svega što sam uèinio ovome narodu!




“Jesus e a sua alma devem cultivar a vinha de comum acordo.” São Padre Pio de Pietrelcina