1. Velika se vika digla meðu ljudima i ženama protiv njihove braæe Židova.

2. Jedni su govorili: "Zalažemo svoje sinove i kæeri da bismo mogli nabaviti pšenice te jesti i živjeti."

3. Drugi su govorili: "Zalažemo svoja polja, vinograde svoje i kuæe svoje da bismo mogli nabaviti pšenice za vrijeme gladi."

4. Drugi su opet govorili: "Moramo uzaimati novac na polja svoja i vinograde da bismo mogli isplatiti kraljeve namete.

5. Tijelo je naše kao tijelo braæe naše, sinovi su naši kao i njihovi, a mi moramo predavati u ropstvo svoje sinove i kæeri; meðu našim kæerima neke su veæ robinje! A mi ne možemo ništa jer polja naša i vinograde drže drugi."

6. Razljutio sam se veoma kad sam èuo njihovu viku i te rijeèi.

7. Pošto sam u sebi promislio, prekorio sam velikaše i odliènike rijeèima: "Vi nameæete teret svojoj braæi!" I sazvao sam protiv njih velik zbor.

8. I rekao sam: "Mi smo, koliko smo mogli, otkupili svoju židovsku braæu koja bijahu prodana poganima. A sada vi prodajete svoju braæu da bismo ih otkupili!" Svi su šutjeli i nitko nije odgovorio.

9. Nastavio sam: "Nije dobro to što èinite. Ne treba li da hodite u strahu Boga našega da se tako uklonimo ruglu neprijateljskih naroda?

10. I ja, i moja braæa, i moji momci davali smo im novaca i žita. Ali smo im dug oprostili.

11. Vratite im i vi još danas njihova polja, vinograde, maslinike i kuæe njihove i oprostite im postotak u novcu, u žitu, u vinu, u ulju, što ste im ga nametnuli."

12. A oni odgovoriše: "Vratit æemo; neæemo od njih ništa tražiti. Uèinit æemo kako si rekao." Tada pozvah sveæenike i naredih neka se zakunu da æe uèiniti kako su obeæali.

13. Zatim istresoh skute svoje odjeæe govoreæi: "Neka Bog ovako istrese iz vlastite kuæe i imanja svakog èovjeka koji se ne bude držao ovog obeæanja! Tako bio istresen i ispražnjen!" A sav zbor odgovori "Amen!" hvaleæi Jahvu. I narod je uèinio prema ovom dogovoru.

14. I od dana kad mi je kralj naredio da budem upravitelj u zemlji Judinoj, od dvadesete do trideset i druge godine kraljevanja Artakserksa, za dvanaest godina ja i moja braæa nismo nikada jeli upraviteljskog kruha.

15. Ali prijašnji upravitelji, moji prethodnici, ugnjetavahu narod: svakoga su dana od njega uzimali èetrdeset šekela srebra za kruh; i njihove su sluge ugnjetavale narod. A ja nisam nikada tako èinio, zbog straha Božjega.

16. Èak sam se jednako držao posla oko zida i nisam kupio ni jedne njive! Svi su moji momci bili ondje okupljeni na poslu.

17. Za mojim su stolom jeli Židovi i odliènici, njih stotinu i pedeset na broju, osim onih koji su k nama dolazili iz okolnih naroda.

18. Svakoga se dana o mom trošku pripremalo jedno goveèe, šest biranih ovaca i peradi; svakih deset dana donosilo se obilje vina za sve. A opet nisam nikada tražio upraviteljskog poreza na kruh, jer je narod veæ bio teško optereæen.

19. Spomeni se, Bože moj, za moje dobro svega što sam uèinio ovome narodu!



Livros sugeridos


“O mais belo Credo é o que se pronuncia no escuro, no sacrifício, com esforço”. São Padre Pio de Pietrelcina

Newsletter

Receba as novidades, artigos e noticias deste portal.