Izaija, 46
1. Pade Bel! Sruši se Nebo! Prte svoje kipove na životinje i stoku, nose ih kao breme, teret što zamara.
2. Padaju, ruše se svi zajedno, ne mogu spasiti one što ih nose, nego i sami u ropstvo odlaze.
3. "Slušajte me, kuæo Jakovljeva, i svi koji ostadoste od kuæe Izraelove! Ja sam vas ponio tek što se rodiste, i nosio vas od krila materina.
4. Do starosti vaše ja æu ostat' isti, do vaših sjedina podupirat æu vas. To sam èinio; nosit æu vas i dalje, pomagati vas, izbavljati.
5. S kime biste me usporedili i izjednaèili, s kime prispodobili: komu da sam slièan?
6. Vade zlato iz kese i tezuljom mjere srebro, pa naimlju zlatara da od njeg boga naèini te pred njim padaju nièice i klanjaju se.
7. Dižu ga na rame i nose ga, onda ga stavljaju na njegovo mjesto; on stoji i ne mièe se s njega. Prizivaju li ga, on ne odgovara i nikog ne spasava od nevolje njegove.
8. Sjetite se toga i budite ljudi, uzmite to k srcu, otpadnici,
9. sjetite se prošlosti pradavne: ja sam Bog i nema drugoga; Bog, nitko mi slièan nije!
10. Onaj sam koji od poèetka svršetak otkriva i unaprijed javlja što još se nije zbilo! Ja kažem: Odluka æe se moja ispuniti, izvršit æu sve što mi je po volji.
11. S istoka zovem grabljivicu, iz daleke zemlje zovem èovjeka svog nauma. Rekao sam - ispunit æu, naumio sam - izvršit æu.
12. Slušajte me, vi koji gubite srèanost i koji ste daleko od pobjede.
13. Primièem svoju pobjedu, nije više daleko, spasenje moje zakasniti neæe. Na Sion æu spas staviti, u Izraela svoju slavu."
