Tobija, 10
1. A otac Tobijin brojio svaki dan. I kad je prošlo vrijeme za povratak a sina ne bijaše,
2. reèe Tobit: "Možda su odbijeni? Ili je možda umro Gabael pa novac nije predan?"
3. I rastuži se veoma.
4. Kaza mu žena: "Dijete je stradalo kad ga tako dugo nema."
5. I poèe jadikovati: "Kako da ne budem zabrinuta, dijete moje, kad sam ti dopustila da odeš, svjetlo oèiju mojih!"
6. Tobit je stade tješiti: "Šuti, ne govori: njemu je dobro."
7. Ona mu odgovori: "Šuti ti i ne zavaravaj me; znam ja, stradalo je dijete moje." Svakog je dana izlazila na cestu kojom je sin krenuo na put; danju ne bi ni dodirnula jela, a noæu nije prestajala jadikovati za svojim Tobijom. Kad proðe èetrnaest dana svadbenih za kojih Raguel zaklinjaše Tobiju da ostane,
8. Tobija kaza Raguelu: "Pusti me da idem, jer su veæ otac moj i majka moja izgubili nadu da æe me još ugledati."
9. Tast ga zamoli: "Ostani kod mene, a ja æu se pobrinuti da pronaðem nekoga koji æe ocu tvome donijeti vijesti o tebi." Ali mu Tobija odvrati: "Ne, nego me pusti da idem k ocu svome!"
10. Raguel onda ustade, preda mu Saru, njegovu ženu, i polovicu imutka, sluge, stoku i novac.
11. Pošto ih je blagoslovio, oprosti se s njima govoreæi: "Djeco, Bog nebeski nek' vam udijeli sreæu još prije nego što umrem."
12. A svojoj kæeri kaza: "Poštuj svekra i svekrvu: oni su ti sada roditelji. I da èujem samo dobre vijesti o tebi." I poljubi je.
13. Onda Edna reèe Tobiji: "Ljubljeni brate moj, nek' ti Gospodar neba dade sretan povratak, a meni neka udijeli milost da vidim djecu koju æeš imati s mojom Sarom, da osjetim radost pred Gospodom. Evo, predajem ti kæer svoju na èuvanje: ne žalosti je."
14. Zahvalivši Bogu što mu je udijelio sretan put i poželjevši blagoslov Raguelu i Edni, ženi njegovoj, Tobija krenu.
