Knjiga o Jobu, 7
1. Nije l' vojska život èovjekov na zemlji? Ne provodi l' dane poput najamnika?
2. Kao što trudan rob za hladom žudi, poput nadnièara štono plaæu èeka,
3. mjeseci jada tako me zapadoše i noæi su muène meni dosuðene.
4. Liježuæ' mislim svagda: 'Kada æu ustati?' A dižuæ se: 'Kada veèer doèekati!' I tako se kinjim sve dok se ne smrkne.
5. PÓut moju crvi i blato odjenuše, koža na meni puca i rašèinja se.
6. Dani moji brže od èunka proðoše, promakoše hitro bez ikakve nade.
7. Spomeni se: život moj je samo lahor i oèi mi neæe više vidjet' sreæe!
8. Prijateljsko oko neæe me gledati; pogled svoj u mene upro si te sahnem.
9. Kao što se oblak gubi i raspline, tko u Šeol siðe, više ne izlazi.
10. Domu svome natrag ne vraæa se nikad, njegovo ga mjesto više ne poznaje.
11. Ustima ja svojim stoga branit' neæu, u tjeskobi duha govorit æu sada, u gorèini duše ja æu zajecati.
12. Zar sam more ili neman morska, pa si stražu nada mnom stavio?
13. Kažem li: 'Na logu æu se smirit', ležaj æe mi olakšati muke',
14. snovima me prestravljuješ tada, prepadaš me viðenjima muènim.
15. Kamo sreæe da mi se zadavit'! Smrt mi je od patnja mojih draža.
16. Ja ginem i vjeèno živjet neæu; pusti me, tek dah su dani moji!
17. Što je èovjek da ga toliko ti cijeniš, da je srcu tvojem tako prirastao
18. i svakoga jutra da njega pohodiš i svakoga trena da ga iskušavaš?
19. Kada æeš svoj pogled skinuti sa mene i dati mi barem pljuvaèku progutat'?
20. Ako sam zgriješio, što uèinih tebi, o ti koji pomno nadzireš èovjeka? Zašto si k'o metu mene ti uzeo, zbog èega sam tebi na teret postao?
21. Zar prijestupa moga ne možeš podnijeti i ne možeš prijeæi preko krivnje moje? Jer, malo æe proæi i u prah æu leæi, ti æeš me tražiti, al' me biti neæe."
