Knjiga o Jobu, 23

1. Job progovori i reèe:

2. "Zar mi je i danas tužaljka buntovna? Teška mu ruka iz mene vapaj budi:

3. o, kada bih znao kako æu ga naæi, do njegova kako doprijeti prijestolja,

4. pred njim parnicu bih svoju razložio, iz mojih bi usta navrli dokazi.

5. Rad bih znati što bi meni odvratio i razumjeti rijeè što bi je rekao!

6. Zar mu treba snage velike za raspru? Ne, dosta bi bilo da me on sasluša.

7. U protivniku bi vidio pravedna, i parnica moja tad bi pobijedila.

8. Na istok krenem li, naæi ga ne mogu; poðem li na zapad, ne razabirem ga.

9. Ištem na sjeveru, al' ga ne opažam; nevidljiv je ako se k jugu okrenem.

10. Pa ipak, on dobro zna put kojim kroèim! Neka me kuša: èist k'o zlato æu iziæi!

11. Noga mi se stopa njegovih držala, putem sam njegovim išao ne skreæuæ';

12. slušao sam nalog njegovih usana, pohranih mu rijeèi u grudima svojim.

13. Al' htjedne li štogod, tko æe ga odvratit'? Što zaželi dušom, to æe ispuniti.

14. Izvršit æe što je dosudio meni, kao i sve drugo što je odluèio!

15. Zbog toga pred njime sav ustravljen ja sam, i što više mislim, jaèe strah me hvata.

16. U komade Bog mi je srce smrvio, užasom me svega prožeo Svesilni,

17. premda nisam ni u tminama propao, ni u mraku što je lice moje zastro.