| 1. | Daha mi nestaje, gasnu moji dani i za mene veæ se skupljaju grobari. |
| 2. | Rugaèi su evo mene dohvatili, od uvreda oka sklopiti ne mogu. |
| 3. | Stoga me zaštiti i budi mi jamcem kad mi nitko u dlan neæe da udari. |
| 4. | Jer, srca si njina lišio razuma i dopustiti im neæeš da opstanu. |
| 5. | K'o taj što imanje dijeli drugovima, a djeci njegovoj dotle oèi gasnu, |
| 6. | narodima svim sam na ruglo postao, onaj kom u lice svatko pljunut' može. |
| 7. | Od tuge vid mi se muti u oèima, poput sjene moji udovi postaju. |
| 8. | Zaèudit æe se zbog toga pravednici, na bezbožnika æe planuti èestiti; |
| 9. | neporoèni æe na svom ustrajat' putu, èovjek èistih ruku ojaèat æe još više. |
| 10. | Hajde, svi vi, neæete li opet poèet', tÓa meðu vama ja mudra ne nalazim! |
| 11. | Minuli su dani, propale zamisli, želje srca moga izjalovile se. |
| 12. | 'U noæi najcrnjoj, dan se približava; blizu je veæ svjetlo što tminu izgoni.' |
| 13. | A meni je nada otiæi u Šeol i prostrijeti sebi ležaj u mrklini. |
| 14. | Dovikujem grobu: 'Oèe moj roðeni!' a crve pozdravljam: 'Mati moja, sestro!' |
| 15. | Ali gdje za mene ima jošte nade? Sreæu moju tko æe ikada vidjeti? |
| 16. | Hoæe li u Šeol ona sa mnom siæi da u prahu zajedno otpoèinemo?" |
